Program


SEKSUALNE NEUROZE NAŠIH RODITELJA
7

SEKSUALNE NEUROZE NAŠIH RODITELJA

SEKSUALNE NEUROZE NAŠIH RODITELjA

drama Lukasa Berfusa

 više

 

Premijera 30. aprila 2008. / Scena „Raša Plaović"

 

Prevela Bojana Denić

Reditelj Tanja Mandić Rigonat

 

Premijerna podela:

Dora Vanja Ejdus Kostić / Nada Šargin 

Fini gospodin Igor Đorđević 

Dorina majka Dušanka Stojanović Glid 

Dorin otac Slobodan Beštić 

Dorin šef Miloš Đorđević 

Dorin doktor Miodrag Krivokapić 

Žena, šefova majka Dobrila Stojnić

 

Tri pitanja dramaturga Tanji Mandić Rigonat

ROĐENI DA BI ŽIVELI ŽIVOT PUNIM PLUĆIMA

 

Pre Seksualnih neuroza naših roditelja režirala si savremene ruske komade (Kiseonik, Hitler i Hitler). Koji ti je bio najveći izazov kad si odlučila da režiraš ovog savremenog švajcarsko-nemačkog autora i koje su to kulturološke i društvene razlike koje si uočila u ove dve sredine (ruskoj i zapadno-evropskoj) preko njihovih dramskih pisaca i tema koje oni tretiraju?

Konstantin Kostjenko, čiju sam dramu Hitler i Hitler režirala u Ateljeu 212, i Ivan Viripajev, čiju sam dramu Kiseonik takođe režirala, izrazito su jake autorske ličnosti, dramski pisci koji ne trpe poređenja, i kao takvi su dragocene pojave ne samo u okvirima savremene ruske drame. Ipak, kada bih tražila nekakav zajednički imenitelj, onda bi to svakako bilo njihovo uspešno spajanje moralnih pitanja koja baštini veliki ruski roman devetnaestog veka, i eksperimentalnost drame i umetnosti sovjetske avangarde dvadesetih godina dvadesetog veka – mislim na Vedenskog i na Harmsa. Njihove drame su u formalnom smislu eksperimentalne, uronjene duboko u princip pozorišne igre i mogućnosti i specifičnosti scenskog izraza. One ne podražavaju već izražavaju. Zatim, i jedan i drugi pisac su u surovom, duhovitom, šokantnom dijalogu sa dilemama, problemima i pojavama savremenog sveta. Imaju naglašenu metafizičku dimenziju, a humor je onaj čudesni dar i njih kao pisaca i nas kao ljudi, kojim možemo da se uhvatimo u koštac sa zlom, kako u čoveku kao pojedincu tako i u društvu. Duhovitost ih krasi obojicu. Oni su protiv konzumentskog principa i u životu i u pozorištu. Njihove drame sublimišu realnost, pretvarajući je u umetničko delo koje je kao takvo već obogaćivanje života. Oni ne konstatuju pojave već ih umetnički raščlanjuju, analiziraju principom igre i transformacije na raznim nivoima. Nove forme u novom svetlu osvetljavaju teme i probleme za koje smo mislili da o njima već sve znamo. To su drame bez didaskalija, otvorene za najslobodnija rediteljska učitavanja u okviru teme, za slobodno komponovanje i same priče koja se ne podrazumeva. Lično, za mene je savremena ruska književnost nešto najzanimljivije u evropskim okvirima. Ko je čitao savremene romanopisce i dramske pisce – zna o čemu govorim i zna da moj stav nije izraz opsesivnog rusofilstva već pre prepoznavanje novog, drugačijeg i vrednog. Mada, kod nas kao da je većina zaglavljena u ruskoj književnosti kraja devetnaestog i prve polovine 20. veka. Ne može se očima devetnaestog veka posmatrati, shvatati i komentarisati ludost dvadeset prvog. Savremena ruska umetnost, mislim na njene najhrabrije pojave, nema nikakve veze sa našim lokalnim snatrenjima o njoj, sa hermetizovanjem jedne predstave koja nema nikakvo uporište u realnosti. Ali mi generalno imamo problemem sa novim, drugačijim. Ruska savremena scena, filmska i književna, u žestokom je dijalogu sa istorijom, književnim nasleđem, savremenim svetom. Šta znači društveni angažman? Za mene je svako umetničko delo koje ruši tabue, koje iz novog ugla proširuje polje poznatog, uglavnom oličenog u stereotipno angažovanom, jer je dodatak svetu, vrednosni, značenjski. Ruska stvarnost je prostor ogromnih kontrasta, ekstrema. Drama koju sada radim u formalnom smislu je „konzervativnija“, postoji jasna priča, likovi, situacija. Napisana je u ključu fragmentarne dramaturgije, što nije novost. Ali Berfusova drama ima nešto izrazito dragoceno i posebno. Pisac je pronašao način kako da temu ljudske nevinosti, operisanosti od svakog zla, plasira u svet tako da na nivou priče mi pratimo jednu ljudsku sudbinu, ali koja na širem planu postaje metafora mogućnosti slobode pojedinca u društvenom okruženju na vrlo originalan način. Priča je potresna i višeznačna. Devojčica Dora je kao dete, odlukom lekara i roditelja, lekovima dovedena u stanje vegetiranja, života van sveta. Nije išla u školu niti ima ikakva znanja o svetu u životu, nema socijalnu inteligenciju, manipulativne taktike i sposobnosti. Misliti, osećati, govoriti, raditi – za nju je isto. Majka, uz podršku lekara, odlučuje da je skine sa lekova ne bi li videla šta se krije „iza Dorinog večno istog lica iza zavese od hemije i godina letargije“. I šta se krije? Eros, životna energija, otkrivanje seksualnosti... Dorino telo postaje poligon za slikanje društvenog odraza, jer restriktivnost, agresivnost, brutalnost društvene zajednice, uvek se najlakše detektuju na ženskom pitanju: odnos prema ženskoj seksualnosti, abortusu, slobodi ličnosti... Seksualne neuroze naših roditelja su, kao i druge ruske drame koje sam radila, izraz nezadovoljstva, protesta. Protiv surovosti sveta, društvene zajednice u kojoj odrasti znači: učiti se jeziku smrti, jeziku odustajanja od želja, istinskih potreba bića, znači učiti se azbuci laži, licemerja, surovosti, kastracije Erosa kao vrhunskog principa radosti života... Berfus briljantno prikazuje, raščlanjuje, gradira nasilje neljubavi, mehanizme društvene perverzije, kako neuroza društveno funkcioniše. Koliko je surov toliko je duhovit. Berfusu me je privukla priča koju sam poželela da ispričam kao savremeni moralitet. Porno igraonica sveta je svetilište za inicijaciju deteta u nama u svet odraslih, u svet smrti. Odrastanje je za Barfusa kao čerupanje, ubijanje duše. Biti odrastao znači biti prilagođen. Prilagođen čemu? Dakle, komadu me je privukla tema, priča, mogućnost komponovanja zanimljive scenske forme, mogućnost da kažem šta mislim o pojmu normalnosti i o pojmu društvenog zdravlja, mehanizmima manipulacije. Ko uspostavlja i na koji način obrasce društveno prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja u raznim sferama života. U formalnom smislu, izazov je bio naći ključ za fragmentarnu dramaturgiju koji ne bi bio linearno nizanje scena već „vertikalno“. Forma moraliteta, društvenog prikazivanja slučaja Dora, imitiranjem kolektivne pozicije kao na grupnoj terapiji (svi glumci na sceni ušančeni u svojim nišama u zidovima, kao u nekom hramu). Kada sam u glavi rešila prostor, našla sam i ključ za dubinsko čitanje psihe i društvenih igara i uloga, a ne za horizontalno oponašanje realistične priče...  (Izvor: www.narodnopozoriste.rs)

Preporuka


GARBAGE

SRC 11 April

„Buka koja vas drži budnima“ - legendarni GARBAGE napokon dolazi u Beograd! Dugoočekivani…

DEEP PURPLE

Štark Arena

Ljubitelji tvrdog zvuka će imati jedinstvenu priliku da poslednji put čuju hitove rok…

Šta kažete na skok iz aviona sa visine od preko 3.000 metara, naglom…

Prijavite se na naš newsletter!

Budite prvi koji će dobiti infromacije u vezi svih najboljih predstojećih događaja